Živojin Simić

Malo je onih koje zaista volim, a još manje onih o kojima imam dobro mišljenje. Što više vidim sveta, to sam nezadovoljnija njime; i svaki dan potvrđuje moju uverenost u nepostojanost ljudskih karaktera i da veru u nečiju vrlinu ili pamet ne treba zasnivati na njegovom izgledu.

Uživaš da me ljutiš. Nemaš milosti prema mojim jadnim živcima.“

„Pogrešno me razumeš, draga moja. Veoma poštujem tvoje živce. Oni su moji stari prijatelji. Slušam već najmanje dvadeset godina kako ih spominješ s uvažavanjem.“

„Ne kašlji tako, Kiti, za ime sveta! Imaj malo milosti prema mojim živcima. Sve ćeš ih iskidati.“

„Kiti je neobzirna u svom kašljanju“, reče njen otac, „ne bira podesno vreme za kašljanje.“

Pa zaista je vrlo prijatan, i ja ti dopuštam da ga voliš. Volela si ti i mnogo gluplje osobe.“

Neumoljiva zlopamtljivost je senka na karakteru.

U svakoj naravi, mislim, postoji težnja ka nekom zlu – to je prirodna mana koju čak ni najbolje vaspitanje ne može da iskoreni.

tvoja sestra, čujem, nije imala sreće u ljubavi. Čestitam joj. Devojke vole da se ovde-onde pomalo razočaraju u ljubavi. One to vole bezmalo isto toliko koliko vole i da se udaju. To daje devojci nešto o čemu može da razmišlja, a to joj daje i izvesnu važnost među njenim drugaricama.

nisu došle do neprijatnog uverenja da lepi mladići, isto tako kao i ružni, moraju imati od čega da žive.

Na kraju krajeva, glupi ljudi su jedini koje vredi poznavati.“

„Pazi se, Lizo, to što si rekla mnogo miriše na razočaranje.“

Šta su ljudi u poređenju sa stenama i planinama