Roddy Doyle

Tipična glupost koju govore odrasli. Gledaju dve najbolje drugarice zagrljene, drugarice koje bi pre umrle nego pristale da ih razdvoje – i kažu da je to slatko.

„To svi kažu“, rekla je Meri. „Da sam drska. Ali nisam. Samo sam iskrena.“

„I na šta ćeš se usredsrediti? Na svetski ili poznata ili kuvarica?!“

koliko je drskost znak inteligencije, toliko je to i ćutanje.

Merina ruka je vitlala ukrug, a delići žumanca su udarali u zid poput žutih mu-
va samoubica.

Meri je zamišljala ogromno krvavo srce sa gnjecavim vratima, kroz koja moraš da se provlačiš, i s plafonom sa koga kaplje krv. Znala je da je to blesavo. Bolnica je, u stvari, bila siva zgrada sa čijih plafona nije kapala krv, mada se u jednom hodniku voda jeste slivala niza zid.

Meri je volela svoju baku, ali nije volela da joj ide u posetu – i zbog toga je grizla savest.

, međutim, znali šta bi rekli baki, a za grljenje su bili prestari. Bili su prestari za sve.

je bio stari ritual koji su ponavljali svake večeri – svake. Meri bi postavljala glupa pitanja koja postavljaju odrasli, a roditelji bi odgovarali kao deca. Radili su to već godinama, još od večeri kad je Meri pročitala svom ocu priču pred spavanje, pa su smejali jer je to delovalo skroz blesavo. To su ponovili i sledeće večeri i one naredne, sve dok njeni roditelji, zabave radi, nisu počeli da se pretvaraju da idu na spavanje, čak i kada nisu stvarno išli.

Takvi su bili. Prisni jedno s drugim od početka, najbolji prijatelji i pre nego što su znali jedno drugom ime. Tenzi je poželela da se zahvali ledu, onom koji se odavno istopio.