Paolo Konjeti

Mirišeš na januar.

Silvija se nasmeja.

A kako miriše januar?

Kako miriše januar? Na dim iz peći. Na suve i zaleđene livade koje čekaju sneg. Na golo telo devojke posle duge samoće. Mirisao je na čudo.

Jednom je s ocem izračunao količinu vode i koliko se leda topi u minutu, satu, danu, ta zapremina se Faustu na kraju učini neverovatnom: kako može da se topi tom brzinom a da ostane uvek isti? Tada je verovao da je glečer večan i nepromenljiv, deo planine koji će uvek zateći na tom mestu, između stene i neba. Njegov otac je, s druge strane, shvatio šta se dešava: nešto nestaje, nešto drugo će zauzeti njegovo mesto, rekao mu je. Tako je u životu, znaš? Mi smo ti kojima uvek nedostaje ono što je bilo ranije.

Čovečanstvo je poput šume, pomisli: Što ideš niže, ono postaje raznovrsnije.

Mirišeš na januar.

Silvija se nasmeja.

A kako miriše januar?

Kako miriše januar? Na dim iz peći. Na suve i zaleđene livade koje čekaju sneg. Na golo telo devojke posle duge samoće. Mirisao je na čudo.

mislim da samo ko se navikne zaista vidi jer je raskrčio pogled od svakog osećanja. Osećanja su obojene naočare, varaju vid.

Negde je Fausto pročitao da drveće, za razliku od životinja, ne može tražiti sreću seleći se na drugo mesto. Drvo živi tamo gde je palo seme i, da bi bilo srećno, mora se snaći na tom mestu. Probleme rešava tu gde se nalazi, ako može, a ako nije u stanju, umire.

I kao duh

lagani lutaću

kroz letnje šume.

Alpinisti koji će ići na uspon Nazo, zatim oni koji kreću na vrh Kastor, na kraju oni malobrojni koji ne idu nikuda, oni bi i nastavili da spavaju, ali ih je probudio metež.

Kole del Feliku.

Zatim bi se sunce pomolilo iza vrhova Parot i Vinsent,