Herman Melvil

mi zamenjuje pištolj i metak.

razmišljanje i voda venčani su zasvagda.

A još je dublje značenje one priče o Narcisu, koji je zato što nije mogao da dohvati onu mirnu sliku što ga je mučila, a koju je video u izvoru, skočio u nj i utopio se. Ali istu sliku i mi vidimo u svim rekama i okeanima. To je slika nedohvatljive utvare života; i tu je ključ svemu tome.

mene muči neki večni svrab za veoma udaljenim stvarima.

Zaista, zaista, bogovi! Spustiti se i u sam pakao, samo da se izbegne ovaj mraz!

A eto, taj Gavan i sam živi kao kakav car u nekom ledenom dvorcu načinjenom od zaleđenih uzdaha, a pošto je predsednik društva za suzbijanje alkohola, pije samo mlake suze siročadi.

sve je na njemu i u njemu otrcano – i kaput, i srce, i telo, i mozak.

Voleo je da čisti prašinu sa svojih starih gramatika; možda ga je to, u neku ruku, podsećalo na to kako će se i sam u prah pretvoriti.

Uzmite najrasejanijeg čoveka, i neka je on sav zadubljen u sanjarije – uspravite tog čoveka na noge, stavite mu noge u pokret, i on će vas neizostavno odvesti do vode, ako igde ima vode u celom tom kraju. Ako biste se ikad našli žedni u velikoj američkoj pustinji, pokušajte taj ogled ako se u sastavu vašeg karavana bude nalazio i neki profesor metafizičar.

Na ovome svetu, brodski drugovi, greh koji plaća svoj put može putovati slobodno i bez pasoša; dok vrlinu, ako je sirotna, zaustavljaju na svima granicama.