Nejtan Hil

Knjige. Naravno. Ali uglavnom stvaram interesovanje. Pažnju. Primamljivost. Knjiga je samo ambalaža, samo posuda. Ja sam to shvatio. Ljudi u izdavaštvu greše jer misle da im je posao da prave dobre posude. Kada kažeš da si u izdavaštvu, to je kao kada bi proizvođač vina rekao da se bavi proizvodnjom boca. Mi zapravo stvaramo interesovanje. Knjiga je naprosto jedno obličje koje interesovanje može da poprimi kada ga merimo i služimo se njime.“

On isprati njen prst i vide jedan jedini list koji ne izgleda sasvim isto kao ostali. Bio je zelen i debeo, stajao uspravno i bacakao se kao riba, uvrtao se kao na vihoru. Bio je jedini list na drvetu koji se pomerao. Ostali su mirno visili u nepokretnom vazduhu. U kraju nije bilo vetra, ali taj list je bio manijak.
„Znaš li šta je to?“, upita ona. „To je duh.“
„Stvarno?“, reče on.
„Taj list je opsednut.“
„List može da bude opsednut?“
„Sve može da bude opsednuto. Duh može da živi svugde, pa i u listu.“
Gledao je kako se list okreće kao da je privezan za zmaja.
„Zašto to radi?“, upita on.
„To je duh neke osobe“, reče ona. „Otac mi je pričao o tome. Jedna od njegovih starih priča. Iz Norveške, kad je bio dete. To je neko ko nije toliko dobar da bi otišao u raj, ali ni toliko loš da bi otišao u pakao. On je između.“

Nema mira“, reče ona. „Hoće da ide dalje. Možda je bio dobra osoba koja je samo jednom uradila nešto zaista loše. Ili je možda svašta zgrešio, ali mu je bilo mnogo žao zbog toga. Možda nije želeo da radi ništa što ne valja, ali nije mogao da odoli.“

„Jednoga dana najgore će te povrediti ono što najviše voliš.“

„Svakome drugačije. Ali obično se pojavljuje kao ljudsko biće. Obično je to neko koga misliš da voliš.“

„Ljudi se vole iz raznih razloga, od kojih nisu svi dobri“, reče ona. „Vole se zato što je to lako. Ili zato što su tako navikli. Ili zato što su digli ruke. Ili zato što se plaše. Ljudi mogu jedni drugima da budu vodendusi.“

„Teško je to videti. Ali dobro je zapamtiti pravilo da je vodenduh verovatno svako u koga se zaljubiš pre nego što odrasteš.“

„To što mi mislimo da je zaboravljanje zapravo nije zaboravljanje“, reče. „Ne u strogom smislu reči. Zapravo nikada ništa ne zaboravljamo. Samo izgubimo put do nečega.“

Pounidž reče: „Igra će ti uvek reći kako da pobediš. Stvarni život to ne radi. Imam utisak da sam u životu izgubio a nemam pojma zašto.“

„Moja majka je Pakerov ataker“, reče Samjuel.