Aleksandar Bilanović

Dopirali smo do svakoga bez problema i bez izuzetka jer u nas Srba postoji vekovna tradicija da te u policiji drukaju najbliži prijatelji, kumovi i ostali najrođeniji u koje nikada ne bi posumnjao.

prah koji je đavo smislio za slabiće i kolebljivce.

Hvalimo se da smo junaci, a hvalimo se i da imamo najjače trpilo na svetu. E pa, jedno i drugo ne idu zajedno.

Znaš li zašto tražiš moju pomoć?

– Zašto?

– Ja tebe pitam: zašto?

Gledao sam ga zbunjeno.

– Razmisli, znam da znaš odgovor – reče Rud.

– Zato što hoću da skinem odgovornost za odluku sa sebe.

– Bingo! Znao sam da si pametan! Takvi smo ti mi ljudi. Radije poslušamo nekog drugog nego da sami donesemo odluku, bar kad se otvore važna životna pitanja. Na taj način, ako se ispostavi da je odluka loša, imamo koga da za nju krivimo. Ne plašimo se toliko posledica loših odluka koliko krivice što smo baš tako odlučili.

Posao je procvetao. Napred u nove radne pobede! Novac se slivao sa svih strana, a sa njim sam se slivao i ja u mutnu, zelenu reku zavisnosti, koja se uliva u duboko ledeno more sa ajkulama ludila i bede koje su razjapljenih čeljusti čekale sveže meso.

Pametan se uči na tuđim iskustvima, budala na svojim, a mentoli ne uče.

Prvi put u životu nisam se trudio da plivam uzvodno. Prepustio sam se struji događaja da me nosi, bez trunke strepnje od sutrašnjeg dana. Pozdravljao sam neizvesnost, koja me uvek do sada plašila. Iluzija da mogu da kontrolišem sudbinu potpuno se istopila i to mi je donelo savršeni mir. Spoznao sam šta znači biti srećan.

Zagledah se u okean i setih se moje Srbije. Moje drage pravoslavne Srbije do koje koncept praštanja još nije stigao, već su svi nervozni i željni tuče i obračuna za svaku sitnicu.

Ophodi se prema ljudima onako kako bi želeo da se drugi ophode prema tebi.“

Ogledi su vršeni na jednoj vrsti majmuna razdvojenoj u dve grupe na pacifičkim ostrvima, udaljenim jedno od drugog preko trista milja. Obe grupe dobijale su sledovanja hrane koja su se sastojala od četiri različite vrste voća. Posle dva-tri meseca jednoj grupi je uskraćena jedna vrsta voća i onda se dogodilo čudo. Posle nekoliko dana druga grupa majmuna počela je da pravi zalihe tog istog voća.

Ako su majmuni telepatski povezani, logično je da i mi ljudi imamo sposobnost telepatske komunikacije, samo smo tu sposobnost zaboravili, ili smo je potisli duboko u sebe. Verovatno je sa razvojem govora i kasnije pisma ova sposobnost izgubila praktičnu primenu i s vremenom zakržljala.