K. Dž. Doerti

„Zašto?“

„Zato što mi veruješ.“

Upitno je pogledao u njihove ruke. „Je li ovo neki londonski fazon?“

Dok se Eli smejala, prepleo je prste s njenim. Istog časa sva je pretrnula.

„Vi gradska deca imate baš blesave običaje“, rekao je.

„Da“, prošaputa ona, osećajući kako joj se grlo steže. „Vi seoski klinci ne znate šta propuštate.“

„Čuo sam to. I znaš, jednog dana“, vukao ju je za ruku sve dok nije zakoračila ka njemu, „stvarno bih voleo da to otkrijem.“

Sada su bili tako blizu da je to bilo prosto neizbežno – kad je sasvim nežno usnama dodirnuo njene, tiho je uzdahnula, a zatim ga obgrlila oko vrata i privukla sebi.

Toplina njegovih usana mamila ju je dok je, sa uzdahom potpunog predavanja, obavijao ruke oko njenog tela, nastavljajući da je nežno ljubi duž brade.

„Ovo sam“, prošaputa joj on na uho, „već odavno želeo da uradim.“

Celo telo joj je treperilo i ona ga još čvršće privuče sebi. Osetila je kako joj se vrelina širi celim telom. Njegovi poljupci sada su bili sve strastveniji, kao da bi je najradije celu progutao.

Nisi ti luda. Svet je poludeo.

Kad se zagledala u te dobro poznate preduboke oči, Eli oseti kako joj se srce steže. Do tog trenutka nije shvatala koliko joj nedostaje njegov spokojan zdrav razum. Njegovo razumevanje. To što ume da je umiri kada sama gubi glavu.