Dušan Savković

je u njoj lepote mlade, mile životinje, nečeg putenog i nevinog u isti mah

„Zar neko može da odvrati reku da teče tamo gde je naumila?“,

Sve što je činio, morao je da čini. Nešto ga je teralo da živi životom kojim je živeo, da korača preko razbludnih ženturača i njihovih mekanih stomaka kao preko zamešenih hlebova u nekoj velikoj, bezdušnoj pekari, da se prodaje na gram i kilogram, da iznosi samog sebe na ćepenak, deo po deo, nogu, ruku, oko, zub, krajnik, jezik.