Karina Rozenfeld

Stvarno hoćeš da to uradim?“ Držeći se za grudi, pravio se da drhti. „Ali... ali... mogao bih da se povredim.“

„Umukni.“ Da bi ga upozorio, Antoan mu je prišao korak bliže; pištolj u njegovoj ruci svetlucao je na mesečini. „Prestani da mi traćiš vreme, mali. Izgubio si opkladu. Ovo je tvoj izbor. Sad...“ Slegnuo je ramenima. „Moraš da skočiš. Saša, samo uradi to. Završimo s tim.“

Saša je podigao ruke. „U redu, u redu. Ne uzbuđuj se.“

Bio je visok i mršav. Nosio je izbledelu crnu majicu i farmerke. Kad je neustrašivo zakoračio na ivicu krova skladišta, široko se osmehnuo, zbog čega je izgledao još mlađe. Zbog vetra mu je ravna smeđa kosa pala na oči, pa ju je zabacio unazad i pogledao u mrak.

Antoan je znao da se tlo ispod neće videti u ponoćnoj tami. Krov na kojem su stajali bio je iznad petog sprata.

Previsoko je da se preživi pad.

Saša je čučnuo pripremajući se da skoči u prazninu.