Slavica Mastikosa

Мој тата Борис уме да каже да су понеки сусрети судбоносни јер усмеравају живот човека, иако он у датом тренутку није тога свестан.

Свако је донео сопствену одлуку прихватајући могућност да је погрешна, с чврстим убеђењем да ће са последицама умети да живи.

Смрт увек бане ненадано. Живот се наставља

У моменту она се упита да ли је то тек неписано правило или пак чиста истина да лаж чучи негде у запећку чекајући тренутак да наплати цех за лабави ужитак у опсени, чак и ако је проистекла из затомљеног крика рањене и понижене душе

Нама није важно, драго дете, ко је твој отац, битно нам је ко си ти

Весна је коначно схватила да нека питања Соњу боле снажније и дубље него што њу мучи пуко незнање

кад чаршија о нечем бруји, трунка истине причом струји

Све и да је тако, размишљала је Анђелија, ипак се здравим разумом не може победити она најдубља туга. Она се мора одболовати, залечити. Све и да се никад не преболи, мора се нечим ублажити.

Можемо ли било кога заштитити од истине ако је она тако очигледна?

Тако је било. Нека верује ко може и нек му је наздравље. Јер, чак и ја који сам све то доживео, понекад помислим да је то био сан, иако знам да није.“