Dušan Vesić

Negde 1977. godine činilo se da su dve stvari neizdržive: rok muzika u svetu i politička situacija u Jugoslaviji.

Bio sam, dakle, nesvestan da se tamo negde već događa pank.

pa sam se i ja kasnije uključio, tek negde u jesen 1977.

Za nas kojima bi sve to bilo smešno da nije bilo tragično. Za nas koji smo bili užasnuti jer nam se činilo da će psihički teror Partije trajati večno. Za nas koji znamo da nije tako kako oni pričaju nego je drugačije i želimo da govorimo o tome.

Meni je često važno ono što većini drugih hroničara i kritičara nije, i često ne marim za ono u šta se drugi zaklinju. Moji junaci nisu zamrznuti u vremenu.

„Zato sad imamo povijest. Ili više njih, od kojih nijedna nije sasvim točna, ali sve mogu biti jednako pogrešne.“

poslužiću se rečima Ante Perkovića

da bismo kroz novi zvuk mogli da dođemo do svoje muzike i pošaljemo svoju poruku. Ali nismo mogli da sedimo skrštenih ruku i čekamo da nam oni daju i našu muziku i našu poruku, jer bismo uzalud čekali. Morali smo da uzmemo stvari u svoje ruke.

lako se moglo uočiti da je režim digao ruke od sebe samog

Naviknute da dobiju više nego što traže, te generacije nisu razumele da same moraju biti nosioci tih promena.