Svetislav Basara

Društvenost se visoko kotira na današnjoj rang-listi vrlina. Komunikativnost, takođe. Ali nema opasnijih stvari po dušu. Jer društveni i komunikativni, večno opsednuti idejom samoostvarenja, panično želeći da budu samo svoji i originalni, paradoksalno bivaju oblikovani predrasudama okoline i njihovi postupci ne potiču od njihove volje nego iz sulude želje da se dopadnu, da budu prihvaćeni, rado viđeni, uvek na mestu događaja.

Auto-put Beograd–Zagreb u stvari je široki put koji vodi u propast

za razliku od Politike u kojoj osim tipfelera jedva da ima ičeg drugog i koja je, u stvari, sama po sebi – kao pojam i fenomen – jedna ogromna štamparska greška, možda i najveća u istoriji

štamparstva i štamparskih grešaka

Kao što vidiš, stadijum otupelosti je toliko poodmakao da je sve ukazivalo da ću jednog dana stupiti u redove svetine i svečano izgovoriti zakletvu na vernost svakodnevici, što je gora smrt od samoubistva…

Ali svet je takav: posrano mesto do posranog mesta; tako je možda i bolje, jer, veli Luter, „tamo gde je bolje – tamo je dvaput gore“.

ta koja prednjači u strogosti. U Burkini Faso, na primer, možeš završiti na vešalima ako napraviš pravopisnu grešku.

.

„Samo alkohol“, rekao mi je, „kao odlično dezinfekciono sredstvo – u stanju je da spere gluposti nataložene u mozgu.

I znaj, ako vidiš čoveka da ne pije, beži od njega na 100 milja. Tip koji svu bedu sveta može da podnese bez droge ili alkohola sasvim sigurno nema dušu.“

Moja životna priča je iz osnova drugačija. Čisto sranje. Nemam ni majku ni oca. Nemam nikoga. Bog me je stvorio iz ničega (kao i sve druge) da bih posvršavao neke beznačajne poslove u vezi sa Proviđenjem.