Sofija Rej

Oskara Vajlda: „Jedini način da se čovek otarasi iskušenja jeste da mu podlegne.“

To se zove Pigmalionov efekat: ako pridamo previše značaja tuđoj projekciji nas, onoj verziji naše ličnosti koju drugi prenose, naposletku poverujemo u nju.

A život ljudi koji kriju šta im se događa postaje sve više usamljenički.

Ponekad, kad smo s neodgovarajućom osobom, možemo i sami da postanemo neodgovarajući. To se zove Pigmalionov efekat: ako pridamo previše značaja tuđoj projekciji nas, onoj verziji naše ličnosti koju drugi prenose, naposletku poverujemo u nju.

Telo od svih nas traži burna osećanja s vremena na vreme – utešila ju je prijateljica – ali opasno je postati zavisan od njih. Imaju isto dejstvo kao neke droge. Odvode nas u svetove gde ne postoji odgovornost. Ali tamo gde nema odgovornosti, često nema ni zadovoljstva.

Ništa nije tako različito kao dan i noć, a ništa nije nejasnije od njihove granice.
Gete

taj čovek bio neiscrpan izvor početaka. Naravno, pre svakog novog početka trebalo je izvesti lažan kraj, ali to je bio sastavni deo igre.

Nedostatak samopoštovanja, ma chère, sadrži deo nesvesne potrage za kaznom i prekorom. Postoji izvesna nagrada u tim postupcima, makar i negativna; izvesno zabranjeno uživanje u istraživanju granica, u tome da se čovek oseća skrajnuto, neshvaćeno. I onda on misli da je izgubio pravo da deluje pošto ne oseća pripadnost grupi. A kad ne može da deluje, kad su mu putevi delovanja blokirani, kad su mu podsečena krila, počinje opsednutost.

A pokatkad nas nešto u blizini iznenadi više od onoga što otkrijemo na drugoj strani sveta.

Prve reči izgovorene kad se s nekim pređe na „ti“ mogu ispasti pomalo neprijatne. Obično treba malo vremena da se mozak navikne na taj novi način obraćanja drugome.