Anđelija Savić

Ti neplanirani trenuci koje provodim sedeći na betonu samo u tankoj suknji, dok dokono posmatram prolaznike i pratim kako se zeleno i crveno smenjuju na semaforu, zapravo su jedini trenuci koji mi zaista pripadaju.

Obožavanje i kritika umetnosti – najvrednije su što čovek može životu da da zauzvrat.

Odiseju, volela bih da obolimo od iste bolesti. Astma u sedamdeset i osmoj, odnosno osamdesetoj. Da pijemo iste lekove. To bi mogao biti vrhunac bliskosti.