Dejan Tiago-Stanković

„Nikad žena ne govori o ljubavi s nekim kojega ne bi mogla voleti ili poželeti…“

Bolje živ kukavica, nego mrtav heroj.

Čovek samo srcem dobro vidi. Suština je očima nevidljiva

Žao mi je. Ja pozajmljujem samo onoliko sam spreman da oprostim.

Svako zna da se u ratu gine, ali kad stradalnike lično poznaješ, kada to bude neko iz tvog, po prirodi stvari zaštićenog kruga ljudi, i kad bez ikakve objašnjive krivice strada, tek tad shvatiš da na tu nesreću niko nije imun i od toga te prođu žmarci iskonskog straha.

Imigranti su takvi, prijatelj u tuđini vredi više od rođaka kod kuće.

Ja sam toliko star da se sećam samo onog što sam izmislio.

Oni su veća sirotinja i od nas. Vojska im je naoružana polovnim nemačkim oružjem a avijacija zastarela. Nisu naučeni na rat. A predsednik vlade, Salazar, to vam je jedan bistar opismenjen seljak, kao naš predsedik vlade Cvetković, samo naočitiji i s boljim manirima, pa je još ljigaviji. Škrt je i konzervativan, a zemlju drži, sam-samcat, domaćinski, ko bakalin radnju. Sve zna i za sve se pita. Teško je od njega, lukavoga, izvući vajdu. A i da nije, šta bi uopšte i mogao da nam pomogne?

Pitam ih šta sanjaju... Šta vi sanjate?

Koji je vaš vrhunski ideal?