„U oluji, u buri, kraj nedaća svih, uz teške gubitke i tugu kletu, biti nasmejan, prirodan i tih, najveća je umetnost na svetu”, često je izgovarao Hofer svoju omiljenu misao, koju je pozajmio od Jesenjina
b6916393843idézettelőző év
Leto je skoro uvek stanje duha, a ne godišnje doba.
Maja1105idézettelőző év
Uvek bi je s velikom čežnjom primio k sebi, u jedan deo svog sveta, ali nikad se ne bi davao potpuno. Uvukao bi je u svoje duboke plave oči, zaveo bi je osmehom i rečima, učinio bi da se oseća jedinom na svetu, a onda bi je, a da ne oseti taj trenutak, ostavio samu. Deo njega lutao je nezadrživo ka nekoj mističnoj daljini. Glasno se smejao kad bi počela da mu priča o njegovoj podeljenosti: „Je l’ istina? Reci mi. Nemoj uvek da se smeješ.” „Ne smejem se. Ne smejem se zapravo. Čudno mi je kako me vidiš.”
Benyomások
Žaklinamegosztott egy benyomást3 hónappal ezelőtt
🔮Rejtett mélységek
💡Sokat tanultam
👍Érdemes elolvasni
Teška tema, bolne reči....ali napisano do bola jako. Svakako pročitati...