Milica Mihajlović

O, kad bi mogla da ponovo otpočne svoj život, mislila je penjući se na pločnik, kad bi bar mogla drukčije da izgleda!

Bila bi, pre svega, crnomanjasta kao ledi Beksboro, imala bi tamnu put i divne oči. Bila bi, kao ledi Beksboro, odmerena i dostojanstvena; prilično krupna; interesovala bi se za politiku kao muškarac; imala bi letnjikovac, bila bi veoma uvažena, veoma iskrena. Umesto toga ona ima figuru tanku kao štap, smešno sitno lice i nos kao kljun u ptice. Istina je da ima lepo držanje, lepe ruke i noge, da se lepo oblači uzimajući u obzir da malo troši. Ali često to telo koje nosi (zaustavi se da pogleda jednu holandsku sliku), to telo, pored sve svoje težine, izgleda kao ništa – baš ništa. Imala je čudan osećaj da je nevidljiva, neprimetna, nepoznata; da nije više udata; da nema dece, već da jedino postoji ova začuđujuća i pomalo svečana šetnja sa ostalim svetom po Ulici Bond, samo gospođa Dalovej, ne više čak ni Klarisa, samo gospođa Ričarda Daloveja.

zatim ona otvori oči: kako ruže izgledaju sveže poput čistog, složenog rublja iz perionice stavljenog u pletene plitke korpe; i taj tamni i ukočeni crveni karanfil što podiže glavu i sve te mirisne grahorice što se šire u vazama, plemenita ljubičica, snežnobela, bleda

. To je njen život i, nagnuvši se nad sto u holu, ona se predade tom uticaju, oseti se blagosloveno i pročišćeno, i reče samoj sebi, dok je uzimala beležnicu sa zapisanim telefonskim porukama, da su takvi trenuci pupoljci na drvetu života; oni su cveće u tami, pomisli (kao da neka ljupka ruža cveta samo za njene oči); nije nikad verovala u Boga; ali utoliko pre, pomisli, uzimajući beležnicu, čovek mora u svom svakodnevnom životu da plaća