Katarina Stamenković

Преживљавам некако, тренутно, али се не буним. Тренутака среће има сасвим довољно, сналазим се. Само сам мало ни ту ни тамо, растопљен у времену и простору, са комадићима моје личности разбацаним унаоколо. Не могу рећи да је све лоше, само ни да је овај живот нешто претерано узбудљива ствар.

— Да ли имаш пријатеље?

— Имам познанике, попут сваке обичне особе.

— Да, али пријатељ, то је више од познаника..

— Не баш. Не верујем у то да је неко способан да у потпуности упозна и прихвати другу особу, посебно ако се обоје већ претварају.

— Зашто бисмо се претварали са пријатељима?

— Зато што је такво време, нико и ништа није како изгледа на први поглед, а на други поглед схватиш да је требало да се зауставиш на првом.

Гледао сам својим очима колико је лако, у време технологије, комуницирати, а заправо се држати по страни. На колико само начина можеш откуцати, снимити, измислити, лажирати, рецимо ,,волим те'', а да то никад не кажеш, не помислиш, нити осетиш. Толико је лако у овом граду, бити лажно прави човек, показати се у најбољем могућем светлу пред другима, а опет скривати душу у потпуном мраку. Било је исувише једноставно, држати се на одстојању, а опет свима деловати сасвим нормално, зашто би се ико потрудио да завири испод тог површног слоја, којим се сви данас обмотавају.

Ја заправо верујем, мада из принципа то нећу признати њој, да има и оних другачијих, угрожених врста, али и даље сасвим виталних, добрих, наивних душа, које се још увек држе уверења, да негде тамо постоји неко ко ће одговорити на њихову искреност, бити им сличан, разумети их, пружити им прилику да пусте сву ту љубав коју носе у себи на слободу. Постоје ти чудни људи који верују у доброту, у срећу, у сродне душе, који од некуд црпе та снажна осећања, и који не желе да се уклопе по сваку цену. Баксуз, какав почињем да верујем да јесам, наишао сам баш на такву девојку. Сав мој вишегодишњи труд прети да се сасвим распадне пред мојим очима, пред њом. Морам да је поближе проучим, да тестирам њен утицај на мене. Да се потрудим да је не повредим. С друге стране, шта је најгоре што може да ми се деси, да почнем да осећам нешто? Тешко. Јако тешко.