Knjiga svih stvari

Bog je ćutao na svim jezicima. Anđeli su pokušavali da obrišu suze, ali su im se maramice toliko natopile da je čak i u pustinjama udarila kiša.

„To je dozlaboga dobra ideja. Znaš li čime otpočinje sreća? Prestankom straha.“

„To je dozlaboga dobra ideja. Znaš li čime otpočinje sreća? Prestankom straha.“

čime otpočinje sreća? Prestankom straha.“

„Nedelja je jedini dan koji kao kolica moraš da guraš ispred sebe“, zapisao je Tomas u Knjigu svih stvari. „Ostali dani se sami kotrljaju nizbrdo.“

Tomas je video stvari koje drugi ljudi nisu videli. Nije znao otkud to, ali tako je oduvek bilo. Video je oca kroz zidove. Za radnim stolom. Samog. Tomas je imao čudan osećaj u stomaku. Najpre je pomislio da je progutao nilskog konja, ali je potom shvatio da je taj osećaj sažaljenje.

Otac se plašio razdraganosti. Pre svega se plašio poruge. Plašio se da će neko reći kako čovek potiče od majmuna. Ili da je zemlja mnogo starija od četiri hiljade godina. Ili da će ga neko pitati kako se Noje domogao polarnih medveda. Ili da će neko opsovati. Bio je prestravljen.

„Znaš li čime otpočinje sreća?“, rekla je gospođa Van Amersfort u njegovoj glavi. „Prestankom straha.“

Lako je njoj da kaže, ona je veštica. Nego, čekaj malo. Možda je postala veštica upravo zato što je više nije bilo strah.

„Srećan“, odvratio je Tomas. „Biću jednom srećan.“

Gospođa Van Amersfort je već krenula da vadi knjigu sa police, ali se tad iznenađeno osvrnula. S osmehom je pogledala u Tomasa. „To je dozlaboga dobra ideja. Znaš li čime otpočinje sreća? Prestankom straha.“

„Molim te, Bože, hoćeš li, molim te, da postojiš? Sve pošasti Egipta, molim te. Išamarao je mamu, a to mu nije prvi put!“

Bog je ćutao na svim jezicima. Anđeli su pokušavali da obrišu suze, ali su im se maramice toliko natopile da je čak i u pustinjama udarila kiša.