Viđenje nevidljivog: suočavanje sa stvarnošću

Међутим, када наша психа препозна „употребне вредности информације“ (услед претходног искуства конзумирања), она „пристаје“ на улазак знака. Ово одговара похоти или жељи очију, тј. жељи за поседовањем, или како кажу Оци, похлепности. Ова страст није телесна више него психичка, јер је она садржана у човековој жељи да поседује за себе, да увек има више добара, не само за задовољство тела (уживање и комфор) већ и душе, која ужива у гледању својих добара и која увек жели да их има више (уп. неразумног богаташа из Јеванђеља, Лк. 12, 16–21).

Живети садашњи тренутак, док се ишчекује оно будуће, јесте идеална прилика за вредновање живота.

Ако се нешто не промени, заборавите на неког новог појединачног генија (попут некада Платона, Шекспира, Хегела, Анштајна, Теслу…)! Уместо њих, у игри је тзв. collective brain: свако са своје стране нечим доприноси општем знању, али се лична оригиналност губи пред колективним мозгом.

Грех је стереотипан и у њему нема ничег непредвидивог.

Уместо да одбацимо помисао и одбијемо њен улазак у ум и њено разматрање, ми по правилу крећемо погрешним путем, који ће увести у „ковитлац“ учињеног греха.

Јер онај пак ко живи у Христу, од сада је већ на Крају, све види као чисто и спокојно, јер „чистима је све чисто“.

„По врсти искушења познај путеве истанчаности свог ума.“

„Држи ум свој у аду и не очајавај.“

Само летимичан поглед на Христову Беседу на гори, у којој се каже да је човек учинио грех и на саму помисао о њему

Слично томе пак кад човек учини један грех, тада следи нови грех – на пример, покушава да слаже да га није учинио.