Moć geografije

u Bagdadu postoji većinska šiitska vlada; Damaskom upravlja predsednik Asad, pripadnik alavitske manjine, ogranka šiitskog islama. Za vreme sirijskog građanskog rata Iran ga je spasao kako bi sačuvao otvorenost ovog koridora. Odatle ima samo kratak skok do libanske prestonice Bejruta, u kome najjača vojna sila nije libanska vojska već jedinice Hezbolaha koje finansira Iran. Hezbolah kontroliše dolinu Beka, južni Bejrut i većinu južnog Libana, sve do granice sa Izraelom. Na taj način Islamska Republika proširuje svoju silu na Mesopotamiju i Levant, baš kao što su vekovima radili njeni prethodnici.

Teheran je dvadeset godina stvarao i čuvao koridor ka Sredozemlju, zahvaljujući kome je dobio izlaz na more i mogao da snabdeva svoju produženu ruku – Hezbolah. Sada

I tako stižemo do sadašnjeg vremena. Iransko rukovodstvo vidi Iran kao izolovanu zemlju koju pritiskaju neprijatelji. I u pravu su. Pojedini ideolozi govore o „sunitskom obruču“ oko Irana, koji čine zemlje, kao što je Saudijska Arabija, koja uz ohrabrenje Amerike, aktivno i iznutra i spolja, radi na tome da podrije Islamsku Republiku.

Beznadno ozbiljan u odluci da ponovo ženama oduzme slobode, novi režim je ukinuo mešovite škole, smanjio zaštitu žena u braku, a bande komiteta (komiteh) tumarale su ulicama i primoravale žene da nose hidžab. Verske slobode manjinskih grupa, kao što su Jevreji i hrišćani, ostale su prazno slovo u zakonu jer su u stvarnosti ukinute, a pripadnici bahaizma pretrpeli su posebno surove progone.

Pripadnici liberalne srednje klase koji su mogli da napuste zemlju, učinili su to u žurbi, a zatim je odlaskom stotina hiljada ljudi usledio masivni odliv mozgova. Među njima je bilo oko šezdeset hiljada Jevreja, budući da je Islamska Republika postala najotrovniji, i uglavnom izrazito antisemitski, kritičar.

Da bi predupredio svaku opasnost od kontrarevolucije, Homeini je osnovao IRGC – Islamsku revolucionarnu gardu. Ova siledžijska milicija posebno se istakla u zastrašivanju protivnika. Postala je najstrašnija oružana snaga u zemlji, a nosioci njenih najviših činova postali su pravi bogataši pošto su zagazili u građevinske i druge poslovne vode.

Homeini je bio poznata ličnost. On je 1964. godine optužio šaha kako je spustio „iranski narod na nivo niži od američkog psa“. Zbog nevolja koje je izazvao bio je proteran iz zemlje, pa je prvo živeo u Iraku, zatim u Francuskoj. Već 1978. počeli su masovni protesti širom zemlje. Šah je odgovorio svirepo, a Savak (tajna policija) postala je sinonim za mučenje i ubijanje. Krajem te godine, pošto je ubijeno na stotine demonstranata, uveden je preki sud. Demonstranti su nastavili da izlaze na ulicu i u januaru 1979. godine Reza Pahlavi je pobegao iz zemlje. On je bio poslednji šah, i poslednji iranski vođa koji je bio pod uticajem Amerikanaca. Zato su Amerikanci brzo prebacili svoju podršku Iraku.

Sadašnji režim voli da priča kako su mase vatrenih vernika izašle na ulice očajnički tražeći dolazak novog doba u kome će ajatolasi vladati zemljom. Što nije bilo baš tako. U demonstracijama koje su dovele do šahove smene učestvovale su sekularne grupe, komunisti, granski sindikati i verska struktura okupljena oko ajatolaha Homeinija. A on je brzo pobio hiljade ovih prethodnih, i zato sad može da priča svoju verziju priče.

Često se čuje kako su Britanci i Amerikanci uništili demokratiju u Iranu; mnogo je poštenije reći da su pomogli iranskim frakcijama da zbace demokratski izabranu vladu. Motiv Amerikanaca bio je strah od toga da bi haos u Iranu pomogao komunistima da preuzmu vlast; briga o britanskoj zaradi od iranske nafte nije bila visoko na listi njihovih prioriteta. Šah se vratio iz Italije u koju je pobegao, i svi problemi sveta bili su rešeni. Kad bi se zezali.

On je 1935. godine promenio naziv države u Iran kako bi ime odražavalo i mnoštvo etničkih grupa u zemlji. Njegova misija bila je da zemlju uvede u dvadeseti vek, i stoga se posvetio građevinskom programu koji je podrazumevao izgradnju mreže pruga koje bi povezale sve glavne gradove u zemlji.

Anglo-persijska naftna kompanija (kasnije BP) osnovana je 1909. i Britanci su kupili paket upravljačkih akcija. Posle rata London je bio potpuno rešen da od Persije napravi svoj protektorat, ali jedan oficir persijske kozačke brigade imao je drugačije ideje. Reza Kan je 1921. godine umarširao u Teheran sa svojih 1.200 vojnika i suštinski preuzeo vlast. Iranski parlament Medžlis je 1925. godine izglasao razrešenje dotadašnjeg šaha i Reza Kan je proglašen za šaha Rezu Pahlavija.