Smisao života jednog psa

Uznemireno sam legao pokraj Jakoba, gurkajući njegovu nepomičnu ruku.

Ponekad, kada ih ne bi morao obavljati, ja bih svejedno otišao malo odspavati u staju.

Ponovo se vratila riječ »škola«, ali nije bilo autobusa, nego bi se Ethan samo odvezao — iako bi katkad djevojka došla do nas pa bi se odvezli njezinim automobilom.

Znali smo se ići sanjkati po dugačkoj, strmoj cesti i ja sam se obično trudio ostati na sanjkama s Ethanom dok se ne bismo srušili.

Bez obzira na to, mahnuo sam repom i tiho legao kada su mi zaboli iglu u vrat.

Već mi je dosadilo da sam stalno u kavezu i želio sam izići i istraživati.

Kao što sam i mislio, Bobby je otvorio vrata i ušao u dvorište držeći crijevo u ruci.

Umjesto toga, rekla je, »Nema loših pasa, Bobby, samo loših ljudi.

Volio sam trčati kroz blato pokraj korita s vodom, šapama razbacivati vlažnu zemlju koja bi mi prljala krzno.

Odjedanput me preplavila tuga kojom je nedavno Señora zračila i želio sam joj se približiti i polizati joj dlanove i ponovo je usrećiti. Od svega što sam ikada učinio, najvažnijim mi se činilo to što sam nasmijavao Señoru.

Bilo je to, razmišljao sam, jedino što je mojemu životu davalo smisao.