Mala škola osećanja za roditelje

Deca su nam u sebi zahvalna ako odustanemo od toga da svoju moć zloupotrebljavamo kako bismo im preko uskraćivanja ljubavi nametnuli ono što od njih zahtevamo – upravo onda kada bi to zapravo bilo „legitimno“, recimo zato što počiva na našem sporazumu.

Tuga signalizuje prihvatanje, ali pritom ne poriče moj sopstveni bol.

Niko i ništa na ovom svetu ne može bolje da nas suoči s nama samima od naše sopstvene dece. Niko preciznije ne oseća naše senke i slabosti i niko nas ne voli bezuslovnije. Deca neće da budemo savršeni, ona pre svega hoće da budemo u kontaktu s njima i sa samima sobom – hoće da budemo tu. Deca nas pozivaju da prerastemo sebe.

Na decu nikakav utisak ne ostavljaju ni pravila ni moralni koncepti, ali osećanja dopiru do njih. Deca hoće da nas osete, baš kao što hoće da osete i sebe same, a u tom osećanju nastaju veza i odnos.

Bebe poseduju najjaču magiju od svih stvorenja, ili bar pleme Vanpanoag u to veruje. One su čisti život i šalju nam ih da bismo se stalno iznova povezivali sa životom. Kroz njih život neprestano ulazi u svet u novim oblicima i kroz njih se odvija evolucija. Drugim rečima: one su evolucija.

Deca osećaju našu (unutrašnju) prisutnost ili odsutnost, i to veoma jasno. Njima, međutim, nije potrebno samo naše fizičko prisustvo, već i naša unutrašnja prisutnost. Ne koristi mnogo ako smo, doduše, fizički tu, ali smo emocionalno ili u svojim mislima zaokupljeni sasvim drugim stvarima

Sve dok se krećemo u ravni sukoba oko rešenja, mi skoro neminovno klizimo u rasprave, svađe i želju da budemo u pravu. Jer će svoje isterati ili jedan ili drugi.

Ako se zajedno upuštamo u male i velike trenutke radosti, ako dopuštamo da nas magični pogled deteta na svet zavede, dete će ojačati i potvrditi svoje uverenje da je život lep.
Ako nam, međutim, kao roditeljima nedostaje sposobnost da se radujemo zajedno s detetom, detetova radost u nama će izazvati bol, a ono će, direktno ili indirektno, naučiti da je njegov pogled na svet pogrešan, da su stvari koje mu pričinjavaju nesputanu radost banalne, nevažne ili smešne. Naučiće da je život zapravo teška i ozbiljna stvar, koju razumeju samo veliki, loše raspoloženi ljudi. Naučiće da se stidi svoje naivne, jednostavne radosti i da je neprestano krije, sve dok skrivena ne zakržlja, poput biljčice kojoj nedostaju svetlost, vazduh i voda.

Deci je potrebno iskustvo da su im potrebe osujećene kako bi moć svojih osećanja razvijala stalno iznova. Taj mehanizam je vrlo jednostavan: osećanja kao što su bes, tuga ili strah tu su zato da bismo se izborili sa situacijama u kojima nam potrebe nisu zadovoljene.

tuga je tu da bismo nešto prihvatili. Proces tugovanja