Stakleno zvono

Videla sam sebe kako sedim u račvi tog smokvinog drveta i umirem od izgladnelosti, jer naprosto nisam u stanju da odlučim koju ću smokvu izabrati. Htela sam ih sve, ali je odabiranje jedne podrazumevalo gubitak svih ostalih, i dok sam sedela tamo, nesposobna da se odlučim, smokve su počele da se smežuravaju i crne, i jedna po jedna su pljaskale o zemlju podno mojih nogu.

Bez obzira na to koliko klečiš i moliš se, još uvek moraš da jedeš triput dnevno i imaš neki posao i živiš u svetu.

„Neurotik, ha!“, prezrivo sam se nasmejala. „Ako je neurotično želeti istovremeno dve stvari koje se uzajamno isključuju, onda sam ja neurotična kao đavo. Ostatak života ću leteti između jedne i druge stvari koje se uzajamno isključuju.“

Poslednje što bih poželela bila je bezgranična sigurnost i da budem mesto s kojeg se odapinje strela. Želela sam promenu i uzbuđenje i da sama letim u svim pravcima, poput obojenih strela iz rakete za četvrti jul.

Da mi je gospođa Ginija dala kartu za Evropu ili za krstarenje oko sveta, to za mene ne bi predstavljalo nikakvu razliku, jer gde god da sedim – na brodskoj palubi ili u otvorenom kafeu u Parizu ili u Bangkoku – sedeću pod istim staklenim zvonom, kuvajući se u vlastitom ukiseljenom vazduhu.

Ako od nekog ništa ne očekujete, nikad se nećete razočarati.

Umesto da svet bude podeljen na katolike i protestante ili republikance i demokrate ili belce i crnce ili čak muškarce i žene, videla sam svet podeljen na one koji su sa nekim spavali i one koji nisu, i to je izgledalo kao jedina stvarno bitna razlika između ove i one osobe.

Nisam videla nikakvog smisla u ustajanju.

Nisam imala čemu da se nadam.

Tišina mi je teško padala. To nije bila tišina tišine. Bila je to moja vlastita tišina.

„Ako je neurotično želeti istovremeno dve stvari koje se uzajamno isključuju, onda sam ja neurotična kao đavo.