Kruna ponoći

„Ako te puste“, kazala je Kaltejn dok su i jedna i druga zurile u crnilo svog zatvora, „postaraj se da jednog dana budu kažnjeni. Svi do poslednjeg.“

Ali smrt je njena kletva i njen dar, i smrt joj je tih dugih, dugih godina bila dobra prijateljica.

„Želja i potreba su različite stvari.“

U tom trenutku, nakon deset dugih godina, Selena je pogledala Kejola i shvatila da je kod kuće.

„Kako se zvao?“

Stisla je usne, potiskujući sećanje na to kako je izgledao kada ga je poslednji put videla, sav slomljen na onom stolu. „Sem“, izustila je. „Zvao se Sem.“ Drhtavo je uzdahnula. „Ne znam čak ni gde su ga zakopali. Ne znam ni koga da pitam za to.“

Kejol nije odgovorio, a njoj nije bilo jasno zašto i dalje priča, ali reči su samo sipale iz nje. „Izneverila sam ga“, kazala je. „U svemu što je bilo bitno – izneverila sam ga.“

Dva mesta iznad Evalininog imena bilo je ispisano Mab. Elinina prababa. Ona je jedna od tri fejske sestre-kraljice: Mev, Mora i Mab. Mab, najmlađa i najlepša – kada je umrla – postala je boginja, sada znana kao Dijana, boginja lova.

Biblioteka je bila ista kao i uvek: polumračna, ogromna, bolno prelepo ozidana od drevnog kamena i beskrajnih hodnika ispunjenih knjigama. I u njoj je vladala potpuna tišina.

I nekako je završila tačno tamo gde je znala da je najbezbednija.

Sve misli su mu pobegle iz glave od razuzdanog straha dok je zatvarao vrata, vadio iz korica svoj lovački nož i na licu mesta joj rasekao haljinu.

Da je ona dobra i pristojna, kazala bi mu da zastane malo i da se pribere, da dođe k sebi. Ali ona nije ni pristojna ni dobra, a njemu se jezik razvezao od straha, pa ga je zato pustila da trtlja.