Aleks

Kamij je negde pročitao da upravo u trenutku kada više ni u šta ne verujemo može da stigne spasonosni znak.

To se desi upravo tu, baš u tom trenutku.

Treba se paziti, pomisli Kamij, smak sveta u našim malim životima neće imati velike razmere, mogao bi da počne ovako, bezveze.

Tobožnje preispitivanje nije ništa drugo do način da se neka diskutabilna odluka zaogrne prividnom racionalnošću.

Kad žalost prođe, ono što ostane podseća pomalo na pustinju.

Kažu da prvi minuti susreta sadrže ceo budući odnos, u minijaturi

I njegov život sada pripada samo njemu, on je njegov jedini imalac i uživalac. Nije tako zanimljivo biti glavni lik u sopstvenom životu.

Bog je genije za pojednostavljivanje stvari.

„Aleks nije bila luda! Bila je nestabilna!“

Neki odlomci su podvučeni ljubičastim mastilom. Midlmarč, Doktor Živago. Luj je sve to čitao. Aurelijan, Budenbrokovi, pominjali su Margerit Diras, sabrana dela, ali među stvarima su samo stranica-dve iz Bola. Luj ne analizira naslove, u svemu tome ima dosta romantike, to je i očekivao, sentimentalne devojke i žene višestruke ubice imaju nežno srce.

Stvarno ne žali zbog njih. Trebali su joj, u neku ruku, svi njeni mrtvaci, bili su joj potrebni. Bilo joj je potrebno da ih muči, da ih ubije, stvarno ne žali zbog toga. Moglo je čak da ih bude više, mnogo više. Tako je bilo suđeno.