Pisma Mileni

veran (samo me Vi grdite zbog ovog „veran“, Vi sve znate, ali možda najbolje znate da grdite, voleo bih da sam Vaš učenik i da neprekidno grešim, samo da biste me Vi neprekidno grdili; učenik sedi u školskoj klupi, maltene ne sme ni da digne pogled, a Vi stojite iznad njega i neprekidno mašete kažiprstom prigovarajući mu, da li je tako

Vi ste ovde, baš kao i ja, i još prisutniji; gde sam ja, tu ste i Vi, i još prisutniji.

Čovek bi trebalo da obujmi Vaše lice rukama, Milena, i da Vas netremice gleda u oči kako biste u njegovim očima prepoznali sebe i više ne biste bili u stanju čak ni da pomislite ono što ste tamo napisali.

ja sam upravo tog ponedeljka ozbiljno posumnjao da gubim razum (što nije bilo daleko od istine).

Ili je svet toliko sićušan ili smo mi takvi džinovi, u svakom slučaju u potpunosti ga ispunjavamo. Na koga bih bio ljubomoran?

pa ipak mnogo toga propuštam, dakako, možda i sve propuštam.

ani jediné slovo které by nebylo velmi dobře uváženo

ona je poput mora

Nemam nameru da pred Vama raspredam tu dugu priču sa njenim istinskim šumama i pojedinostima kojih se i dalje plašim kao dete, samo što nemam sposobnost deteta da zaboravi.

Danas, međutim, nije stiglo Vaše pismo. I još nisam rekao ono što sam zapravo na kraju hteo da kažem. Uskoro. Rado, rado bih sutra čuo vesti od Vas, Vaše poslednje reči pre nego što su se vrata zalupila – zalupljena vrata su uvek strašna