Kainov ožiljak

„Pobednici dolaze i prolaze, a ono na čemu počiva opstanak čovečanstva jesu prirodne sile i čovekov osećaj za drugog čoveka. A tog humanizma i tog opstanka nema dok nema makar slutnje da Bog postoji.“

Istorija nema osećaj za male stvari, male događaje i male ljude.

Istorija je film montiran od krupnih kadrova.

Knjiga napisana velikim slovima.

Das wäre dann erstmal alles“,28 rekao je Ditrih i odmahnuo

Greška pri izboru profesije se svuda plaća, ali nigde tako skupo i teško kao u diplomatskoj službi. U drugim pozivima neko ko je zalutao može da ostane neprimećen u mnoštvu, da peva u horu, u kojem pevanje niti ulepšava niti ga kvari, tako da njegov glas i sluh niko ne može da proveri. U diplomatiji je čovek nateran da pre ili kasnije samostalno nastupi i pokaže kakav je i šta ume. Ko ne položi taj ispit, postaje komična i tragična figura u jednom poslu, koji nije krojen za njega i koga ne može da se oslobodi, olupina koja dugo pluta na vodi. To truje život, potkopava dušu, stvara nesreću posebne vrste. Kroz taj neobično težak posao, koji i pod najboljim okolnostima iscrpljuje i deformiše, ljudi se kvare i postaju mizantropi i potencijalne samoubice.

Nesreća je u tome što tako često, kraće ili duže, javno ili tajno, hoćemo da budemo ono što nismo, ili da ne budemo ono što smo.

Ili je, možda, loš pesnik bio nekada. Dok je mislio da svet mrzi samo u delovima. Dok nije, kao njegov gazda, shvatio da mrzi ceo svet. I došao na opasnu, možda netačnu ali genijalnu misao da je mrzeti sve i svakoga isto što i ne mrzeti nikoga i ništa.

Ili je, možda, loš pesnik bio nekada. Dok je mislio da svet mrzi samo u delovima. Dok nije, kao njegov gazda, shvatio da mrzi ceo svet. I došao na opasnu, možda netačnu ali genijalnu misao da je mrzeti sve i svakoga isto što i ne mrzeti nikoga i ništa.

Istorija nema osećaj za male stvari, male događaje i male ljude.

Istorija je film montiran od krupnih kadrova.

Knjiga napisana velikim slovima.

Glasna, gotovo zaglušujuća simfonija ljudske nesavršenosti, monumentalna kao Vagnerove opere.

„Svakako ima mnogo osećanja gordosti, ali jedno od najlepših je nesumnjivo kada čovek kao vojnik maršira kroz neku osvojenu zemlju.“

najgorim svojim časovima nalazio sam neobičnu i neočekivanu utehu u tome što sam zamišljao jedan drugi život, isti kao moj po datumima, imenima i događajima, ali prav, svetao, čist; mučan naravno, koliko svaki život na zemlji mora da bude, ali bez ičeg mračnog i ružnog u toj muci; život koji počinje sa blagoslovom i gasi se u svetlosti.