Dukat za Lađara

Ne biramo mi gde će nam se putevi ukrstiti.“

„Kao što se i sve u životu dešava… Prosto se… desi“

Postoje oni koji istrajavaju u svojoj nesreći i oni koji moraju da je podele sa drugima.

Prošlost je nesigurna i nju ne uobličavaju vreme i događaji, već ljudsko pamćenje.

groblje.

Rasuti po njemu – neki pod šatorima, neki oslonjeni na drveće, neki budni i pijani, dok se svađaju

pređašnji životni put završio a odmah počeo novi. Sa te staze nije bilo povratka

„Da…“, promuca dečak zbunjeno. „Imao je crvenu dolamu, dugo bojno koplje i jahao je divnog belog konja.“

Da…“, promuca dečak zbunjeno. „Imao je crvenu dolamu, dugo bojno koplje i jahao je divnog belog konja

u tvojoj sobi…
I kao da čujem strašnu tišinu
koja je svedok samoće moje
i zna svaku priču
o slomljenom srcu
u nekoj od njih se nalazim i ja…
I vidim kako sveća gori
sve je ko nekad u tvojoj sobi…
A vazduh miriše na tebe svaki dan
i svet se skupio u kap
na mome obrazu
i sve je duži trag…
Velike vode
iz mojih očiju…
I topim se
kao ta sveća gorim
jer dobro te znam
i još uvek te volim…
Sve što meni je
sveto tebi je…
I sva naša radost
sva tuga i mladost
je prevelik teg…
Sve što meni je
sveto tebi je…
I budan sanjaću te…

Muzika: Dejan Najdanović

strašnu tišinu
koja je svedok sa