Odrasla deca emocionalno nezrelih roditelja

Emocionalna usamljenost je toliko uznemirujuća da će dete koje je doživljava uraditi sve što je potrebno da uspostavi neku vrstu veze sa roditeljem. Ova deca će možda naučiti da tuđe potrebe stavljaju na prvo mesto kao naknadu za uspostavljanje nekog odnosa. Umesto da očekuju da će im drugi pružiti podršku ili pokazati interesovanje za njih, ona mogu preuzeti ulogu pomaganja drugima, ubeđujući sve oko sebe da imaju malo svojih emocionalnih potreba. Nažalost, ovo teži stvaranju još veće usamljenosti, s obzirom na to da prikrivanje najdubljih potreba sprečava istinsko povezivanje sa drugima.

Usled nedostatka adekvatne podrške roditelja ili povezanosti s njima, mnoga deca jedva čekaju da ostave detinjstvo iza sebe. Oni rešenje vide u tome da što pre odrastu i postanu sami sebi dovoljni. Takva deca postaju sposobnija od svojih vršnjaka, ali u biti usamljena. Neretko u odraslo doba uđu prerano, tako što pronađu posao što je pre moguće, postanu seksualno aktivni, zatim mladi stupe u brak, ili se prijave za vojsku. Kao da time poručuju: Pošto se već staram o sebi, zašto ne bih iskoristio ostale pogodnosti brzog odrastanja? Unapred se raduju odraslom dobu, verujući da im to donosi slobodu i priliku da negde pripadaju. Nažalost, u žurbi da napuste dom, mogu se venčati sa pogrešnom osobom, tolerisati iskorišćavanje ili mogu ostati na poslu koji im više uzima nego što pruža. Često se pomire s činjenicom da su emocionalno usamljeni u vezi, jer im to deluje normalno, poput onoga što su imali kod kuće u detinjstvu.

Nesinhronizovani sa iskustvom svog deteta, ne prilagođavaju se njihovim potrebama; naprotiv, oni guraju svoje dete prema onome što sami misle da bi ono trebalo da radi. Rezultat toga je da deca motivisanih roditelja uvek osećaju da bi trebalo da rade više, ili da rade nešto drugo u odnosu na ono što već rade.

Kada ljudi kažu „Ne možeš imati sve”, zapravo govore da oni nemaju ono što im je potrebno.

Osim toga, u porodici gde vlada upletenost, ako imate problem s nekim, razgovarate o toj osobi sa drugim ljudima, umesto da se obratite direktno toj osobi. Boven je ovu triangulaciju i upletenost nazvao lepkom koji takve porodice drži na okupu.

Iako adolescencija i nezavisnost odraslog doba imaju tendenciju da kasnije oslabe tu predstavu o svemoćnim bićima koju imamo o njima, one je ne iskorenjuju.

Prestala je da im pripisuje kvalitete koje nisu posedovali i umela je da postavi granice u svom odnosu sa njima.

Kada ljudi kažu „Ne možeš imati sve”, zapravo govore da oni nemaju ono što im je potrebno.

Pokušaj da se povežem sa roditeljima bio je usamljeno i razočaravajuće iskustvo. Tako je izolujuće biti sa njima.”

Primetio je da je malo verovatno da će se oni koji nisu bili psihološki svesni šta se dešava, promeniti nakon emocionalnog sloma. Bilo je i onih koji, či­nilo se, periode nevolje posmatraju kao priliku da nauče nešto o sebi, pristupajući čak i najtežim emocionalnim situacijama sa radoznalošću i željom da uče iz njih. Dabrovski je zaključio da ovi ljudi poseduju razvojni potencijal koji ih je podstakao da budu kompetentniji i samostalniji.

Dabrovski je primetio da su neki ljudi bili sposobni da prošire svoju ličnost kao rezultat ovih kolapsa, dok su drugi nazadovali