Černobiljska molitva

A pritom, uspomene su tanana stvar, efemerna, nisu to precizna znanja, već čovekova dosetka o samom sebi. To još uvek nije znanje, samo osećanje.

Kada govorimo o prošlosti, ili o budućnosti, mi u te reči unosimo predstavu o vremenu, ali Černobilj je, pre svega, katastrofa vremena.

Čovek je izmislio tehniku za koju još uvek nije spreman. Nije joj dorastao.

„Nemoj da rušiš mravinjak, to je dobra forma tuđeg života“

I, uopšte uzev, shvatila sam – u životu se najstrašnije stvari dešavaju tiho i prirodno…

Mlad može da umre, a star mora… Niko nije besmrtan – ni car, ni trgovac…

Najpravičnija stvar na svetu je smrt. Još niko nije za nju dao otkup. Zemlja sve prima: i dobre, i zle, i grešne. A nema više pravičnosti na ovom svetu.

Mešavina zatvora i dečjeg vrtića – eto šta je socijalizam. Sovjetski socijalizam. Čovek daje državi dušu, savest, srce, a u zamenu dobija sledovanje

I pred smak sveta čovek će ostati isti kao što je i sada. Zauvek

Neko plače, a neko se smeši… Kome je kakva sudbina…