Zvezda nad prazninom

„Kažite jedan svoj stih.“

Branko se malo zamisli. Otpi gutljaj rakije, pa na kraju reče:

„Hoće li sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj.“

„Je li to stih ili pitanje?“

„Ne znam, rode… Ti mi kaži.“

„Kako ne razumeš, dobri moj…“, nastavi Branko. „Sve te reči u mojoj glavi… One moraju da izađu napolje. Jer inače počinju da me ubijaju… iznutra… A reči… Reči su oštre stvari… kao noževi. I ako ih ne prospem na papir, one se okreću protiv mene… i onda… onda hoće same da… Da proseku svoj put kroz mene, da me povrede… Čini mi se, ponekad, kada pišem… kao da povraćam žilete. Svaki moj stih, Zlatko, ispisan je krvlju. Kažu da sam hiperproduktivan, da sam skriboman… Kad bi samo mogli da znaju kako sam… bukvalno…“

„Šta je veće od vaseljene?“, upita ona.

„Um“, reče on.

„Zašto?“

„Jer može da primi vaseljenu u sebe. Da izmašta stvari koje nisu nikada postojale niti će ikad postojati.“

„Da stvori poeziju?“

„I nju. Poezija je patetika uma.“

Gliša znao da okarakteriše kao „SSSR odelo“. Ne zbog toga što je ujak podsećao na Rusa, već zato što je to bila Glišina skraćenica za svadbe, sa’rane i svečani ručkovi.

Živimo za sutra, zagledani u juče.“

„Oduvek sam bio samo to… Radoznao čovek. Na koga sve može da utiče a ništa da ga izmeni.“

Milivoje Božić, vozeći porše brzinom od 225

Uzalud je budim…“, reče.

„Molim?“

„To je rekao na početku i na kraju. Uzalud je budim.“

„Da. To je njegova najpoznatija pesma.“

„O mrtvoj Ciganki koju je ubila bomba?“

„Ne. O tome kako su naši životi ponekad puko poricanje smrti. I kako u tom poricanju, ponekad, ima nečeg većeg, uzvišenijeg… Njegova poezija. Neki kritičari i drugi pesnici… proglašavaju je morbidnom, mrtvačkom… U stvari… ona je sve suprotno od toga. Ona je njegov trijumf nad smrću.“

Eshilove tragedije, Male ratne priče Peka Dapčevića, Politički napisi Dostojevskog, Vizantijske slike Šarla Dila, roman Jedan razoren um Lazara Komarčića, Evo stiže sveća Erazma Fraja, malo dalje, na drugoj gomili su Gogolj, Lukrecije Kar, Ostrogorski i Neruda… Pored njih, oslonjeni na zid, čekaju svoj red za čitanje Fransoa Morijak, Georgij Plehanov, Andre Žid, Radovan Zogović i drugovi Marks i Engels.

Vatra je… za… ljude.“

„Za ljude? Zar čovek nije stvoren od vode i gline? Davno… Još pre Deukalionova potopa? Šta će mu vatra?“