Nesreća bez želja

Niko od nas – ako smo makar malo pošteni prema sebi kad čitamo, ali i kad ne čitamo, već kad naprosto postojimo – nije načisto s tim gde je, ko je i da li je.

kao da su se sve grozote sastojale samo u tome što ju je grizla pomisao da je izgubila pamćenje i da ne može više da učestvuje u razgovoru.

Kada nas neki roman „oduva“, najčešće je to zato što nam saopšti stvari koje nam, tada, kad ih čitamo, deluju kao da smo ih znali oduvek.

Nikada se nisu razišli jer nikada nisu istinski ni bili zajedno.

način srećni, najčešće: bez želja i pomalo nesrećni

Retko bez želja i na neki

Nema tu nikakvih slučajnosti, sve je već predviđeno: sitna udvaranja, kikot, kratkotrajna zbunjenost, pa onda prvi put stran, ozbiljan izraz lica, sa kojim već opet počinjete spremanje u kući; onda prva deca, još pomalo i postojite posle prčkanja u kuhinji, ono što kažete od početka se prečuje, a i sami sve manje čujete, pričate sami sa sobom, zatim obolele noge, proširene vene, još malo buncanja u snu, rak na polnim organima, i smrt kojom je, konačno, sudbina ispunjena.

Užas je nešto što podleže zakonitostima prirode: horror vacui

Nužno je bilo samo jesti, koristan je bio ogrev za zimu; sve ostalo bilo je luksuz.

Danas je postalo juče, juče je bilo sve po starom. Opet završen jedan dan, opet prošla nedelja dana, divna nova godina. Šta ćemo sutra da jedemo? Da li je poštar već dolazio? Šta si radila ceo dan kod kuće?

Postavljaj sto, sklanjaj sa stola; „Jesu li sad svi zbrinuti?“; diži zavese, spuštaj zavese; pali svetlost, gasi svetlost; „Ne smete stalno ostavljati upaljeno svetlo u kupatilu!“; presavijaj, razvijaj; isprazni, napuni; uključi, isključi. „Taako, toliko za danas.“