London roud

Teško je poverovati da si bilo šta drugo osim bezvredna kad ti roditelj to neprestano govori u godinama kad se razvijaš.

Znaš, svet će uvek pokušavati da te pretvori u ono što želi da budeš. Ljudi, vreme, događaji, sve to pokušava da ostavi trag na tebi i natera te da pomisliš kako ne znaš ko si

treba ignorisati nešto zato što mislim da je samo u mojoj glavi.

„Dakle, nastavićemo da se pretvaramo kako nema ničega među nama?“

aljda je to nevolja kad zaista upoznaš nekoga. Naučimo sve njihove okidače i emotivne prekidače i, nažalost, pritiskamo ih u neprijateljskim

„Jedni su rođeni s porodicom, a drugi moraju da je stvore.“

„Dakle, to je prvo što ujutru radiš? Brineš?“
Osmehujem se i klimam glavom. „Ako ćeš da ostaneš sa mnom, moraćeš da se navikneš.“
Čvršće me grli. „Ako ostanem s tobom, daću sve od sebe da se pobrinem da više nikad ne brineš.“

Kam kaže da postoje trenuci kad moramo da se oprostimo od nekih ljudi. Njima više nema pomoći i samo ćeš upasti u blato s njima ako pokušaš da im pomogneš.

„Nasilje ne bi nikad trebalo da bude odgovor.“

„Da, u savršenom svetu. Ali životinje nekad razumeju samo sopstveni jezik.“

Kad se osloniš na ljude do kojih ti je stalo, ukažeš im poverenje za nešto krupno – neminovno te razočaraju.