ESTORIL

– Tamo, u Sahari… tamo je sve drugačije. Čak je i tišina drugačija. I nije uvek ista. Postoji tišina mira, kada plemena nisu u ratu, kada pada sveže veče… Postoji podnevna tišina, kad sunce umrtvi sve misli i pokrete. Postoji lažna tišina, kad severni vetar umine, a insekti, poneseni kao polen iz oaza u zaleđu, dođu da najave peščane oluje sa istoka. Postoji tišina strepnje, kad doznaš da udaljeno pleme priprema zaveru. Postoji tišina tajne, kad Arapi međusobno raspravljaju svoje nerazumljive razlike. Postoji napeta tišina, kad kurir kasni pri povratku. Ima reska tišina, tada zadržavaš dah da bi bolje čuo. Postoji melanholična tišina kad se prisećaš onih koje voliš…

„Nikad žena ne govori o ljubavi s nekim kojega ne bi mogla voleti ili poželeti…“

Ja sam toliko star da se sećam samo onog što sam izmislio.

– Aha, znači: Čovek samo srcem dobro vidi. Suština je očima nevidljiva… ja bih rekao, ovako odoka, da je hteo da kaže da mi muškarci nismo baš osobito pametni. Mi samo gledamo kakva je koja ženska, je l’ joj lepo lice, kakve sise ima, kakvo telo. Kapiraš? A u stvari suština se ne vidi očima. Može da bude najbolja riba na svetu, ako se ne kapirate, badava ti.

– Dobro – reče dete ravnodušno. Objašnjenje mu nije bilo uverljivo. Na kraju, kako možeš da tražiš da ti tumači književnost čovek koji ništa ne čita?

Žao mi je. Ja pozajmljujem samo onoliko sam spreman da oprostim.

Hodali su polako. Tokom šetnje razgovarali su o šahu, ali i o drugim stvarima, uglavnom trivijalnim. Dete o svom psu, a gospodin o svojoj mački, koja je nedavno umrla. Obojica su namerno prećutali po jedan važan podatak zbog koga bi se protivnik mogao postideti. Mlađi nije rekao starom da je šampion hotela. Stariji je prećutao mlađem da je šahovski šampion sveta.

U Estoril su došli probrani među prognanima, ukupno par hiljada od dva miliona, koliko se računa da ih je tada lutalo Evropom. U Palasiju je smeštaj našlo nekoliko stotina onih najsnalažljivijih među njima: oni sa najboljim vezama, s najviše novca i oni sa najviše sreće. I sada oni, privilegovani među privilegovanima, kukumavče i očajavaju. Njegova pozicija je takva da mora da ih sluša kako se žale i tek ih ponekad podseti da smo svi mi koji smo danas, 26. juna 1940, osvanuli u Estorilu, a ne u Parizu, Beču ili Londonu, zaista srećnici. Siti smo i napiti, imamo struje i vode. Sunčamo se po plažama bez bodljikave žice i u šetnji pod palmama ne srećemo naoružane patrole. Noću spavamo mirno: ne bude nas vazdušni napadi ni kucanje policije na vrata. Kada bi se samo prisetili koliko ih je ostalo pod okupacijom, a koliko po jarkovima pored puta sa ustima punim mrava, ne bi se više žalili. Ali ako je nekome suđeno da provede vreme u jalovom čekanju, zar za to postoji bolje mesto od ovoga? Samo treba imati dovoljno za troškove boravka i ovo prokleto ratno vreme će nam proći kao letovanje. Ništa nas neće uznemiravati. Osim komaraca.

Samo treba imati dovoljno za troškove boravka i ovo prokleto ratno vreme će nam proći kao letovanje. Ništa nas neće uznemiravati. Osim komaraca.

Imigranti su takvi, prijatelj u tuđini vredi više od rođaka kod kuće.

U razgovoru su se, ipak, najviše bavili temama o kojima izbeglice najradije razgovaraju: pričali su o onome što su ostavili iza sebe. O tome se sa starim znancima može satima divaniti. Zapitkivali su se međusobno za sudbine zajedničkih prijatelja i poznanika, prisećali su se prošlosti. I niko nikome nije morao da objašnjava ko je ko od junaka priče.