Vatreno krštenje

tako se zbilo – jedan veštac i jedan Nilfgardijac koji je s njim savez sklopio divlje zaurlaše, mačevima zavitlaše. Dvojica drugara, dvojica sapatnika bez razmišljanja u susret zajedničkim neprijateljima pohitaše, u neravnopravnu borbu se upustiše. Bilo je to njihovo vatreno krštenje. Krštenje zajedničkog okršaja, jarosti, mahnitosti i smrti. Jurišala su, smrti u oči gledajući, dvojica drugara. Tako su mislili. Nisu znali da neće tog dana umreti, da upravo na tom mostu preko reke Jaruge neće život skončati. Nisu znali da im je drugačija smrt bila suđena. Na drugom mestu i u drugom vremenu.

Vi verujte da je vampir opasan samo noću, prvi zrak sunca pretvara ga u prah. U osnove mita, koji se ispredao kraj prvobitnih ognjišta, utkali ste svoju solarnost, svoj stenotermni organizam, ritam smenjivanja dana i noći, koji pretpostavlja dnevnu aktivnost. Za vas, noć je hladna, mračna, zla, pogibeljna, puna opasnosti; izlazak sunca označava pak još jednu pobedu u borbi za opstanak, novi dan, nastavak egzistencije. Sunčeva svetlost donosi rasvetu i toplotu, zraci sunca, koji su za vas oživljujući, doneće uništenje neprijateljskim vam čudovištima.

Šume su izdisale izmaglicu i maglu koja se brzo raspršavala, ptice su iz sve snage nadoknađivale susnežicom iznuđenu tišinu.

Slika je podrhtavala, projekcija nije bila baš stabilna.

Teško je tražiti od čoveka da se oslobodi strahova. Strahovi vrše u čovekovoj psihi ulogu ništa manje važnu od svih ostalih emocionalnih stanja. Psiha lišena strahova bila bi osakaćena psiha.

Lakše je srcu kad nekom sudbina nešto podari nego da stalno otima.

Svako ima neku vrlinu koja će da uravnoteži mane.

Strahovi vrše u čovekovoj psihi ulogu ništa manje važnu od svih ostalih emocionalnih stanja. Psiha lišena strahova bila bi osakaćena psiha

Vremena su takva da je bolje vuka u gori sresti negoli čoveka, a ako ga već sretneš, onda si spremniji da ga pozdraviš klinom samostrela negoli toplom rečju

– Takav je život, Marija Baring. Dugovi i zaduživanja, obaveze, zahvalnost, plata... Nekome nešto učiniš. Možda i sebi? Jer zaista, plaćamo uvek sebi, ne nekome. Za sve što smo dužni plaćamo sebi. U svakome od nas leži poverilac i dužnik istovremeno. Stvar je u tome da taj račun u sebi poravnamo. Dolazimo na svet kao trunak života koji nam je dat, a potom se stalno zadužujemo i dugove isplaćujemo. Sebi plaćamo. Sebe radi. Zarad toga da bi se naposletku račun složio.