Pisma izgubljenima

Čudno je kako je meni taj datum urezan u pamćenje, a urezan je još nekome, samo iz potpuno drugačijeg razloga.

Čudno je kako je meni taj datum urezan u pamćenje, a urezan je još nekome, samo iz potpuno drugačijeg razloga

Ne znam fotografiju o kojoj govori. Nisam znao ni prvu, sa vrištanjem, i cvećem, i krvlju, i pištoljem. Gotovo da ne moram ni da ih vidim, jer njene reči skoro bolno osvetljavaju detalje.

Moljci lepršaju oko svetla na tremu i udaraju o sijalicu. Četvrtak je i skoro je ponoć, a komšiluk je gotovo sasvim tih.

neuspeh. To ne umanjuje njeno delo. To ne umanjuje njenu ljubav prema tebi.“

svi mi imamo različite kapacitete za neuspeh

Ponekad dođeš do trenutka kada sve previše boli i kada bi uradio sve da se otarasiš bola. Čak i ako to znači da povređuješ nekog drugog.

Počela sam 35 pisama za tebe, i sva počinju sa „Imam 17 godina“, ali ne mogu da napišem više od toga. Ne želim ovo da uništim. Ne želim ovo da izgubim.

Zvučim kao idiot. Isto mi je i da sedim ovde, pišem pisma tami i čekam odgovor.

Čak te ni ne znam, ali osećam kao da te razumem.

Osećam kao da i ti mene razumeš.

I zato mi se ovo toliko dopada.

Bol isijava iz svake reči. Onaj bol zbog kog pišete pismo nekome ko ga nikada neće pročitati. Onaj bol koji izoluje. Onaj bol za koji ste sigurni da niko nikada nije osetio.

pronaći ćeš svoj put da ostaviš utisak