Zima u nama

„Igla raspori tkaninu da bi je povezala. Nema jednog bez drugog.“
*

Kada prestanemo da priželjkujemo leto, tada zima može da postane veličanstveno godišnje doba u kome svet poprima tananu lepotu, kada čak i trotoari svetlucaju.

Zima me je ispraznila, potpuno opustošila. U svoj toj belini, videla sam šansu da postanem potpuno nova osoba. Napola se izvinjavajući, počela sam da stvaram tu novu, drugačiju osobu: onu koja je ponekad neprijatna i ne čini uvek šta je ispravno i koja je zbog svog velikog, glupavog srca prečesto ranjena i ranjiva, ali i osobu koja zaslužuje da bude ovde jer sada ima šta da pruži.

Hladni meseci nisu vreme kad treba biti u kući; zimi je previše lako ne raditi ništa, a ceh takvog ponašanja plaća naše mentalno zdravlje. Zima je vreme kad se treba boriti protiv izolacije koju nameće sneg.

Sneg jeste lep, ali je i iskusan prevarant. Nudi nam jedan sasvim novi svet, a čim ga prihvatimo on iščezne.

Kad god želimo da označimo glad i zimu, govorimo o vukovima. Oni su neprijatelji koje volimo da mrzimo, prizor nepripitomljene inteligencije. Njihov moral je promenljiv. Čine ono što moraju da čine. U vukovima otkrivamo odraz samih sebe kakvi bismo mogli da budemo, bez udobnosti i prinuda civilizacije.

Vukovi nesumnjivo povremeno znaju da budu surovi, ali njega je neuporedivo više iznenadila surovost ljudi prema vukovima.

Strah od vukova – instinktivan, predački – izazva u nama žeđ za njihovom krvlju koja uveliko premašuje opasnost koju vukovi predstavljaju za nas.

U detinjstvu su obično tu i fizičke pretnje – guranje na igralištu, udarci i šutiranja. Neprekidan osećaj i da vas nešto još okrutnije čeka iza ugla na putu do kuće. Zamislite šta biste sada mislili da je stalno prisutna nekakva pretnja vašem telesnom integritetu i mentalnom zdravlju. Ne bismo je trpeli, ali kao deca jesmo jer se to od nas očekivalo a mi nismo znali šta drugo da radimo.

Ako se odupremo porivu da najmračnije trenutke podnosimo u samoći, možda ćemo čak osmisliti način da breme podelimo s nekim i unesemo malo svetlosti.

Kažu da treba da plešemo kada nas niko ne gleda. Mislim da to važi i za čitanje.