Mesečina nad Istanbulom

Baklava

750 grama tankih kora

1 šolja istopljenog margarina

500 grama mlevenih oraha ili pistaća

ZA ŠEĆERNI SIRUP

2 šolje vode

3 šolje šećera

Sok od ½ limuna

Nekoliko kapi vodice od narandžinog cveta (po želji)

Zagrejati rernu na 200 stepeni. Podmazati margarinom dno i stranice pravougaonog pleha. Staviti 4 kore, i svaku premazati istopljenim margarinom. Posuti orasima ili pistaćima, tako da prekriju celu površinu. Staviti naredne 4 kore, premazati svaku margarinom i tako do poslednje kore, koju takođe treba premazati. Iseći na rombove po celoj dubini i peći u rerni 45 minuta ili dok ne porumeni. Za to vreme, skuvati gust sirup od šećera sa 2 šolje vode i sokom od limuna, stalno mešajući. Pustiti da ključa na tihoj vatri dok se ne zgusne. Kad se sirup smlači, sipati ga malo-pomalo na baklavu, koja se hladila 10 minuta, da ga upije. Seći na rombove i služiti. Ukrasiti posipajući sa malo mlevenih oraha ili pistaća.

Ajran

½ litra jogurta

Soli po ukusu

2 šolje vode

Umutiti viljuškom jogurt i so. Malo-pomalo, dodati 2 šolje veoma hladne vode dok se ne dobije gusta tečnost. Piti gotovo ledeno. Osvežava u vrelim turskim letnjim danima.

Moja baka je ovo ogledalo zasigurno uzela za saučesnika oštrih samoposmatranja i stidljivih ispovesti. Smeli dijalozi, ponovni susreti, samrtne muke, ožalošćenost, pomutili su sliku u njemu. Ovo ogledalo je nesumnjivo bilo tumač njenih promena i strasti, dvoznačnosti i nerazumljivih znakova. Njenih žudnji, njenih preobražaja. Ovo ogledalo je oduvek uljuljkivalo i podstrekivalo njene flertove s taštinom

Zadovoljnim i srećnim se može nazvati onaj ko se raduje tuđem uspehu.

Davao je što je drugome nedostajalo, a ne ono što njemu pretekne.

Po završetku večere na vezenom belom stolnjaku, samo desert, porcelanske šoljice s kafom koja se puši a dve isprepletene ruke govore o kovanju zajedničke budućnosti.

Smirenost ju je, poput kolevke na svetlu meseca u poslednjoj četvrti, zibala u tako bliskoj atmosferi da je na trenutak poželela da ne mora da kreće na put

obavezno treba pogledati i čvrsto urezati u pamćenje voljeno mesto da bi jednog dana mogla da mu se vrati

.

Noću ulične svetiljke u tom kraju liče na đerdan od poludragog kamenja na vratu Bosfora, pokatkad drskog a poneki put spokojnog. Vode što plešu ispisujući vizantijske pesme dok odlaze i dolaze. Uzavreli Istanbul, velelepni Istanbul. Pokadšto suzdržan, a tu i tamo prenagljen. Ponekad hrapavog glasa a pokatkad mirne dikcije. Primer civilizacije sa dva noseća stuba: istorijom i savremenošću. Grad sa sopstvenim obeležjima, mestima koja predstavljaju ikone: trgovima, bazarima, mostovima i kupolama; minareti nalik na siluete pokraj kojih promiču levo-desno starci plemenitog pogleda, pristali mladići, krepke žene, buljuci dece. Nasred te pozornice, preuzimam identitet koji postoji naporedo sa mojim; i kao da neko kači kaput na čiviluk, ostavljam svoju meksičku suštinu da miruje i prisvajam tursku dušu

– Beznađe je zaslepljujuća magla i u ovim trenucima ti ne dopušta da vidiš, ali svetlo svetionika sa Bosfora ubrzo će stići do tebe. Ne smeš da razmišljaš o odlasku, odluke se donose gutljaj po gutljaj, kao što se ispija ova ukusna kafa.

Haotični i staloženi Istanbul, prekomerno orijentalan a ujedno tako evropski, previše zapadnjački da bi pripadao Aziji.