Tajne religije

Markionova poruka je bila nedvosmislena: iz bogoljublja čovek treba da živi asketski, da mrcvari telo. Ne treba da stupa u brak, ni da se razmnožava da ne bi održavao u životu tvorevinu zlog Boga, nego da se uzdržava od alkohola i mesa i umereno se hrani biljkama i ribom.

Stvaranje sveta možda su započeli bogovi – to je pitanje vere – ali religije počinju s ljudima koji su ih u pravom smislu te reči uneli u narod, i to je istorijska činjenica.

U ŠTA VERUJEMO KAD VERUJEMO?

Čovekova sreća počivala je za Majstera Ekharta u miru koji čovek nalazi u Bogu („kad si u Bogu, ti si u miru“), jer u Bogu nalazi samoga sebe dok u spoljnim stvarima, moći, sumnjivim idolima i potrošnji biva samo porobljen.

I Luter i Majster Ekhart su priznali da su kao smrtni ljudi mogli da pogreše, ali trebalo im je pokazati i dokazati tu grešku.

Filozofska misao Majstera Ekharta uvek se kretala oko četiri najvažnije tačke:

1. oko slobode čoveka, koji treba da je slobodan od sebe i svih stvari, koji teži za bićem a ne za imanjem;

2. oko Boga i bića čoveka u Bogu;

3. oko vrednosti duše, koja dolazi od Boga i vodi ka Bogu;

4. oko čistote božanskog Bića, s kojim čovek može da se sjedini.

„A i Bog je svetlost i kada se božanska svetlost ulije u dušu, onda se duša sjedinjuje s Bogom kao svetlost sa svetlošću...“

Majster Ekhart je učio da čovek neće naći Boga u pokajanju i askezi, nego time što ponire u sebe, time što se prazni i oslobađa od svih spoljašnjih stvari i dolazi k sebi tako što se uništava, odbacuje ono što zovemo svetom, jer će u sebi roditi Boga, koji ga je jednom rodio, u svom umu, koji Ekhart vrlo osećajno naziva iskrom duše. Bog za njega, dakle, nije bio izvan i spram čoveka, nego nešto što postajemo, što ćemo naći duboko u sebi.

Velika smelost koju je Majster Ekhart tu pokazao čini i danas aktuelnim njegovu misao: on je hteo da Boga spozna filozofski.

Kao dominikanac, i uz to učenik Alberta Velikog, Ekhart je čvrsto zastupao mišljenje da to može biti samo razum.