Radmila Mečanin

Napred, između jela pokrivenih injem, već se plavi zora. Breze se razmiču, zveckaju majušnim ledenicama na končanim grančicama, otvaraju im široku poljanu, ukrašenu debelim jorganom snega. Evo i krive lipe sa dupljom, uskom i dugom, kao

Zamišljao je kako maglovitog lenjingradskog jutra Izabela i Konstantin Arnoljdovič, promrzli, cvokoćući zubima, silaze sa kamenih prični, privijaju se jedno uz drugo i izlaze iz kamene barake na kamenjem popločanu obalu uzane rečice Neve (manja je od Angare, ali veća od Čišmea); pokušavajući da se zagreju, idu obalom između gusto zbijenih gomila mermernih lavova (velikih čupavih risova bujnih griva), granitnih sfingi (lavova sa ljudskim glavama) i bronzanih spomenika (ogromnih lutaka veličine čoveka, poput onih koje Ilja Petrovič ponekad vaja od gline); pored barake Ermitaža, zelene kao trava i visoke kao moćna jela; pored žute barake Admiraliteta, čiji je krov ukrašen iglom, dugom i pravom kao mlada omorika, a na njenoj oštrici je jedrenjak; pored sive barake Berze i debelih crvenih rostr-trupaca, na čijem vrhu gori bledi plamen koji ne daje toplotu; mutno sunce jedva proviruje kroz oblake, koji stalno rominjaju ukoso sitnu kišu.

Vreme unutar crnog šatora okretalo se naopačke, nije teklo linearno, nego ukrivo i dijagonalno. Zulejha je plivala u njemu, kao riba, kao talas – čas potpuno se gubeći, čas ponovo iskrsavajući u granicama svoga tela. Ponekad bi, čim zatvori za sobom škripava vrata komandanture, za nekoliko sekundi otkrivala da je nastalo jutro. A drugom prilikom, kada stavi