Henri Džejms

naizgled ograničava u društvu. Prototip ovih žena je sentimentalna junakinja, izdanak Pamele Samjuela Ričardsona (1689–1761) i Marije Lorensa Sterna (1713–1768), koja je podstakla Hotornovu napomenu o „gomili žena piskarala“, čime je dodatno osvetljena slika društvenog položaja žene u američkoj kulturi

Svaki od ženskih satelita u romanu funkcioniše kao model za Izabel, neka vrsta ljudskog lakmus papira koji joj dozvoljava da ispita koliko daleko žena može da ide

Džejms ju je često koristio da istraži suprotnu, ili „nisku“ stranu različitih međusobno povezanih hijerarhija: tradicionalna ženskost / nova žena, prefinjenost / vulgarnost, nasleđeno bogatstvo / zarađeni novac, visoka kultura / masovna kultura. Henrijeta Stakpol nije dama koja pozira za portrete, već „dama iz novina“, i kao takva predstavlja nadolazeći i stoga nestabilan oblik ženskosti i klasnog identiteta koji je Džejms, poredeći njen lik s likom Izabel, mogao najbolje da uhvati u antitetičkoj formi slikarski portret – pokretna fotografija.